Ошишани јеж

ИМАМО ЛИ ИЗБОРА?

... И дође онда тако мени нешто да бирам... Ал, како? Да л да бирам очима, или рукама? Море, јок. Одлучим ја да бирам - главом! И то први пут. Али - није лако, бато мој. Пуче ми глава! - Имамо ли нешто за главу? питам жену, - Како да не, мили мој. Кад те ударим овим тучком за месо, одмах Ке глава да те прође, неспособњаковићу! - грмне моје дипломирано злато. Сутрадан кренем на посо, онако главоболан, а на плакатима-пише како су ови добри. И то не добри, него - супер! Утонем у мисли... Неки глас изнутра ми каже: стварно су добри. На послу мало попиздим, видим ништа не иде како ми је речено на Телевизији. Чак и превоз иде боље... 'Кад, јеботе, погледам, а оно преко оних плаката од пре подне, нови, а на њима пише како су ови, прелепљени, још бољи! Кад пре, помислим, па опет малкице утонем у мисли: стварно су бољи! А глава, бато - да се распукне.

Чим сам ушао у кућу син поче да ми пружа Отпор. - Шта је, ћале, што си тако убледео ко предизборне плакате на сунцу? Мућни, бре, мало главом... Кренем да послушам младеж, нашу будућност, али ми се чим сам завртео главом тако смрачи пред очима, умало да се стропоштам... - И време је да старци падну било је последње што сам чуо од моје кћерке, пре него што сам утонуо у сан. Не знам колико сам био у несвести, и кад је стигла Хитна помоћ, али судећи по министру Бојићу, он је био бржи. - Шта сте то радили, човече? било је прво питање човека у белом. - Ништа, докторе, - кажем, само сам мало мућнуо главом! - Мућкате, а? - додаде његов помоћник. - Па, пре употребе треба промућкати! - кажем ја оштро. После тих речи они из Хитне одоше још брже него што су дошли. Укључим телевизор, а на екрану - певају радикали. Променим програм - пева оно дете из Јула, Опет притиснем дугме - пева

она из еспеес-а! Права радост Европе... Кликнем, и угасим апарат. А глава - растура. Пустим радио. Представљају ми се невидљиви кандидати за разне листе. Причајулепо, нижууспехе, истачу мед и млеко... Искључим радио, да ми од толике лепоте и милине не буде мука. А глава - не престаје. Легнем раније. У неко доба, после омиљене јужноамеричке серије из тамоњиховог будућег живота, ето ти и моје жене. Почнем нешто да се увијам око ње, а све у оном смислу, кад ме она охлади: - Прођи ме се,човече, боли ме глава... И ту дефинитивно схватим да од избора главом неће бити ништа. Бирали смо рукама - ништа. Бирали смо очима - ништа. Од избора главом, очигледно - опет ништа! Збиља, људи, имамо ли ми избора?

Милован ВРЖИНА

Карикатура:

Томислав КРАУПА