Ошишани јеж

ГЛАСОВИ

Радивоје БОЈИЧИЋ

Аонда нам је она гласом Горице Гајевић рекла ца се не етрамо главом и да случајно не учинимо нешто што би могло да штети постигнутим резултатима у демократским променама. Кад смо се после онога што смо чули, ухватили за главу, довикнуто нам је оним истим гласом: -Да, да. Том главом! После ње, јавио се он и припретио нам гласом Војислава Шешеља да се случајно не супротствављамо уласку у Европу. Након тога, чуо се и глас Слободана Милошевића, којим нам је објашњено да ћемо сви бити стрељани уколико не прихватимо нову демократску реалност. Није прошло дуго, а зачуо се глас и Николе Шаиновића, којим се она на нас издирала да ћемо је запамтити уколико и даље будемо стајали на путу демократске опозиције. Кад смо зачули глас Мире Марковић, тачно смо знали да ће нам он поставити ултиматум да у року од пет минута 147. пут признамо дсмократскс промене, или ћемо бити изручени Хашком трабуњалу. Таман кад смо хтели да кажемо нешто у своју одбрану, јер је човек и пред Хашким трабуњалом годинама невин док му се не докаже супротно, јавио се и онај који нам је гласом Ивице Дачића наредио да и не помишљамо да спречимо укључивање Србије у међународне финансијске институције. Ми хтедосмо да се закунемо у милу нам нашу маму да нећемо учинити ништа да спречимо Србију у укључивање у, не само финансијске, него и институције као што су УН, ОЕБС, Савет Европе, међународни кинолошки савез, а и Совјетски Савез, ако то од нас тражи демократска власт, кад се проломи глас једног од Драгана Томића који нам је сиктао да ни у ком случају не учинимо нешто што би нове демократске ветрове пкренуло са зацртаног пута. А онда се са разних страна зачуше познати нам тласови чланова Дирекције Јула, Главног одбора СПС-а и Отацбинске управе СРС-а који нам претећим тоновима колико их нема ни у најбољој

хармоници типа "далапе" утувљаваше како ћемо овога пута надрљати ништа мање него они који су се залагалИ за Европу од Голог отока до Колиме. Кад најзад схватисмо на који се начин брани млађахна српска демокрација, уплашисмо се и једино у чему нас нико не могаше спречити јесте да помислимо како је од Октобарске револуције и напада на зимску кулу од карата, све другачије, али да се ништа није променило. А и да се наши гласови које смо им дали, много разликују од гласова који се чују. Оне, међутим, од Горице, па до Љуше Ристића, све, дакле, које до сада очима нисмо могли да видимо, сада ни ушима не можаемо да слушамо. Макар они били, не они одувек, него ови од јуче.

Карикатура:

Борислав СТАНКОВИЋ СТАБОР