Ошишани јеж

ОРДЕНИЈУМ

Мери из Јонескове ”Ћелаве певачице” каже: "Доналд и Елизабет су сад бувише срећнп да би могли да ме чују. Могу, дакле, да вам открпјем једну тајну”:.. Ијавама! Од 1900-те се -сви трудимо да дочекамо 2000-ту - миленијумску. И цео свет ју је дочекао, сем, наравно нас, најбољих, најпаметнијих, најхрабријих... Е, ми, као такви, нисмо гћогли да се помешамо са тим тотално бајатим светом, па смо, за разлику од њих дочекали Орденијум. И почеше да пљуште ордени. Јесн ли на факултету добио шестицу из ОНО и ДСЗ, ево ордена! Јеси ли престао да пишкиш у пелене"у петој години - орден, Иего шта! Јеси ли за време рата храбро чучао двеста метара под земљом у склоништу које ни атомска бомба не би растуршш ево ти орден за испољену храброст! Јеси ли успео да саставиш проширену браво, орден је твој! Јеси ли... јеси ли... јеси ли.., Гледам, слушам и покушавам да-се уденем у те силне ”јееи ли”, па да се огребем бар о један орденчић. Може и без дијаманата. Не мора, чак, ни да буде од 800 и кусур грама, јер ме језа подилази кад помислим на оног великкомученика коме је тај осамстограмаш намењен. Замислите, молим вас, да вам неко о врат окачи тег од толико грама. Несрећни врат, шта ће, куд ће, почне да се савија, па изгледа као да се неком стално клањате. Но, ни по јада за врат, али и кичма почиње да се усаглашава са својим горњим делом. И савија се, савија...

Ви више не изгледате као да се клањате, већ као да ходате четвороношке. А онај тег-орден све више се претвара у звоно. И ви, данге-ланге где год кренете. Боже ме саклони, као... И зато, ппак, нећу орден, Не заслужујем га ни по једном критеријуму. У рату ми је тераса била склониште, реченицама ме је прнрода, обдарила уз малу помоћ школства, а пелене су напуштене пре пете године. ШтаБете, напредно дете! И зашто, онда, да се придружујем тим носиоцима? Уопште не волим да идем на четири ноге, а ни да звоним, а ни да блејим. Зар и без мене Србија нема довољно блејаваца и мекетала?

Маргарита К.

Карикатура:

: Xia Dachuan