Ошишани јеж

- Ко је то био, сине? - Рада из Керамике Младеновац. Паздравља те. - ХваДа, сине. - била је веДра Даница. - Комцшнице Дано - изнебуха се појавио онај стјуард са четвртог спрата, овог пута, без феферона и хлеба. Било је 14:45. Даница је заиста, на савет Нециног сина, Дуце, кулирала. Неца се није појављивао. - Молим? - прену се Даница - Ја сам опет. Комшија са четвртог. - Аха. - Нешто сам мислио, ако не можете да дохватите ту горњу ручку са точкићем, можда бисте могли да дохватите доњу. - Крју доњу? - Па ону леву доле. - Богами, - рече Даница - ја доле видим само бетон... Ију, види молим' те, на бетону пише кредом “Ивана”. Ивана, сине јеси се ти то потписала? - Нисам мама. - Ију! - врисну Даница - Шта је сад? - сви скочише, а Миле и Милена са чопором поново провирише из гарсоњере. - Пише још нешто испод. - Шта пише? - удита Ивана. - Не смем да кажем. - и скоро шапатом, Даница прочита - пише “курва”. - Па добро, комшинице, јесте ли пронашли ту доњу ручку? - био је упоран стјуард са четвртог. - Јок. - одбруси Даница и поче да се забавља безобразним графитима. - А да разбијемо стакло, да јој додамо воде или кафе, или неки сендвич ако треба.- огласио са столице запостављени Радојко. - Хвала Богу, добро сам се најела пре него што- сам пошла. - била је задовољна Даница. Било је 15:00. Даница је и даље кулирала. Неце није било. - Таман посла да разбијамо и да будемо' насилни - наишла је психолошкиња са седмог спрата. - Ово мора да се разреши на цивилизован начин. - А ја бих баш да разбијам - сврбела је песница комшију са четвртог. - Ех, кад се оно наш поштар Давид заглавио, моја жена му је доносила и кафу, и храну, и ракијицу, па се њему није ни журило да изађе. храбрио је Радојко Даницу. - А да позовемо хитне интервенције? Боље то, него Нецу да чекамо. - интелигентно закључи онај са четвртог. - ‘Ајде! - сви похрлише на своје телефоне. Остаде празна столица пред лифтом. За то време, а беше већ 15:15, Даница је извадила садржај своје ташне и почела да га проучава. Боже, чега све ту беше! Прво је разгледала свој

телефонски именик и присећала се свих који су у њему забележени. Па онда, рачуни за струју и комуналије, оц офмдесет седме на овамо. Па стари лекарскн’ налази, упуЈи за специјалистичке прегледе на које никад .није отишла, спискрви потребштина за продавницу и пијацу.._. Даница се лудо забављала, рекаиитулирајући свој. живот, који на неки начин, ето, може да стане у једну женску ташну. Лагано, али сигурно, Даници је 'мисао о изласку из лифта била све мрскија, а безобразни графити, телефонски именик, лекарски налази и рачуни све забавнији. Коначно је била у прилици да упореди број својих еритроцита од пре пет година са данашњим бројем,.да проучи инфлаторну стопу на основу рачуна и изведе многе закључке о животу, за шта никада раније није имала довољно времена. Схватила је да је далеко боље дане проводити .у лифту, где си барем сам, а не гурати се по аутобусима, становима, фабрикама, дрмовима- здравља... Заиста, спољни свет је одвратан, суров, незајажљив. Када је два сата касније, на опште одушевљење и олакшање свих станара, служба за “хитне” интервенције стигла, Даница је категорички одбила да напусти свој лифт. - Не пада ми на памет. - чврсто и одлучно је рекла. Радојкова жена донела јој је кафу, Милена мусаку, Лидија ракијицу и Даница се осећала царски. Мушки забављачи смењивали су се на столици испред лифта, док је Даница уживала. Сви остали су убудуће морали да иду пешке, а Неце и даље није било.

Ивана Богићевић.

Карикатура;

Б-. Марковић