Ошишани јеж

ПРАВИ БЕОГРАЂАНИН

ПРОФАЈЛЕР

Др. МИНИЋ клгло

Углавном граду живе Београђани и прави Београђани. Прави Београџанин нече да се меша c'a овим првима, сем ако мора. Веч је друга генерација у граду, и изгубио је оно здраво руменило, за које су прави Београџани мислили да је алергија на град. У ствари, бледуњав је, а мајка га је преко везе ослободила физичког у средњој школи, углавној једној од угледних гимназија. Да се не би сувише мешао са ознојеним дошљацима, који.су у новим ципелама играли фудбал /!?/ у школском дворишту. Приликом излета у природу, био би ошамућен чистим брдским ваздухом, па би потражио какав камион или аутобус да удахне мало из ауспуха и поврати се. Кад би га,шоподне, назвали другари, тек придошли из "провансе”, мама би их учтиво одбила речима: ”Он спава”, или ”Не може никуда, баш је опрао косу”. На факултет би долазио у меканим италијанским ципелама, енглеским џемперима, канадским кошуљама... И увек би се чудио шта ови ”швеђани”, одевени у синтетику и пгамике, траже по цели дан на факсу. Поготово би се чудио како дају испит за испитом, као да немају друга посла. Додуше, и он би повремено запео, кад би, например, дао реч ујки док су били на слави код тетка Мице. Коначно би дипломирао, већ као зрео чов.ек, са београдским стажом од око тридесет година.

Онда би теча, познати хирург, нашао везу и Београџанин би добио посао у богатој фирми. На.послу би био уредан и изостајао би-само ако тркне на скијање, или у Италију по нову гардеробу. Није имао неке посебне идеје, па је шефовима углавном служио да их подучава како се везује машна, уз шта се пије виски, које ципеле су у моди... На једвите јаде, и на наговор родитеља, тетки и ујака, би се оженио. Обавезно провинцијалком, младом и амбициозном, која би прво рашчистила сталак у купатилу са његовим парфемима и дезодорансима и бацила му пењоар /како би она рекла тај педерски кењоар/ у ђубре. И тако би Београђанин полако постајао мушкарац. Само у својој кафани, у свом друштву из гимназије, жалио би се да је Београд пун сељобера, и да праве Београђане среће само на Копу, или у Виа Венето. Или оне зиме док се протестовало по београдским улицама. Воли Коштуницу, али су му Жарко Кораћ и Лабус милији. Презире и делије и гробаре. Он је од оних правих Београџана који пуше лулу и навијају за ОФК Београд. Носи искључиво ”пол енд шарк”, користи парфем "егоист”, вози стари мини морис, гледа кошарку, а не фудбал, и грози се идеје да прода свој салонац и за те паре купи стан ван круга двојке и приде пословни простор, што она његова провинцијалка већ годинама наваљује. Има браду и пса, и са уздахом се сећа летовања у Ровињу.