О гајењу пиварског јечма

44

„посној“ земљи успева. То је мшпљење сасвим из основа погрешно. За ђубрење јечлшшта не треба узиматн 'скорашње стајско ђубре, јер оно, према прнпикама, упливише на пребујно порашћивање у стабло и лишће, ана штету зрна; пребујно порастао јечам и полеже, што такођер није добро. Нарочнто коњско и овче ђубре, торевина и осока не упливишу добро на јечам за производњу пива, јер од таковог ђубрета бива зрно крто, отакласто, са више беланчевине, _ што долази од многог азота, којп ое у коњском и овчем ђубрету и у осоки налази, а таково зрно, као што из раније знамо, не одговара потребама ппварскнм. Од стајског ђубрета, најподеоније је говеђе ђубре. Ако је претходни усев, рецимо кукуруз, био добро пођубрен стајским ђубретом, а сад на ту њиву желимо да посејемо јечам, онда неће битп ни потребно сад поново и за јечам да ђубримо. Но ако је земља нначе слаба, посна, онда he бити потребно да се пред зиму нађубрп, па при преоравању њиве одмах ђубре и заоре; но и у том олучају треба узети сагорело ђубре, никако скорашње. Ако оу пак тешке глинуше или смбнице добро ђубрене несагорелим стајским ђубретом за неку окопавину, да наведемо и овде кукуруз, који се код нас од окопавина највпше сеје, а после кога јечам добро успева, онда може на те земље сљедовати јечам тек треће године, пошто се ђубре у тежим земљама дуже_ држи и спорије сагорева, труне. То се пма овако разумети: да после ђу-