О књижевности : са спроводном речју и допунама за ово издање

17

редно велики глас који данас неки писци уживају извесно би био немогућан у доба мање демократска. Као што је познато, за последњих петнаест или двадесет година појавило се више „гениалних" писаца но у друга доба за сто година. Разуме се - нити су ти писци гениални, нити је наше доба дало внше великих писаца но пређашње (баш напротив); али горе поменуте навике створиле су критичаре и читаоце који су величину таквпх писаца прогласили и раструбили. Ти су писци нашли своје доба, и то доба нашло је своје писце. Ти писци доцније падну. Пошто су били гениални десет, пет, или две године како који они изненада престану бити гениални. Али за време док не освоји мишљење паметних људи, они важе као гениални, и млади људи са несавршеним укусом читају их и напајају се за све то време њиховом мудрошћу. Као пример навешћу један од најзанимљивијих случајева у новијој књижевности, који врло добро потврђује ово што кажем пример Хауптманов. Ви се сећате колико је Хауптман хваљен концем прошлога века? с каквим је одушевљењем читан и представљан у Немачкој и по целој Европи? колико је пута проглашен за гениалног писца и то од људи крупнога имена и положаја? и како је мален био број оних - могли смо се у целој Европи

2