О књижевности : са спроводном речју и допунама за ово издање

на прсте избројати који су умели видети и смели рећи да је Хауптман писац шестог или десетог реда? А како стоје ствари данас? Данас је, не критика, но историја књижевности преломила свој штап над главом Хауптмановом. Данас Кох, у последњем издању своје Историје немачке књижевности (1911), говори о Хауптману тако да и они који су га најоштрије ценили могу бити задовољни. „Хучни успеси“ Хауптманови могу се, по Коху, данас објаснити само „предузимљивим и бесавесним ујдурмама његових присталица"; ти су успеси људе „обманули", те у његовим комадима ннсу опазили „одсуство моћне песничке природе" и „мучно скомрачну сићушност тих комада“. У драми „Пре рађања сунца“,„. у „Усамљеним људима".... у „Другу Кремптону“, „Михаилу Крамеру",... у „Возару Хеншелу",... у „Рози Бернд“... „свуда се види ограниченост и велика песничка сиромаштина једностраног натурализма“. Чак су „Ткачи“ постигли свој ефект „само догађајем који је у делу испричан, а никако уметничким средствима“. О „Потопљеном звону“, које је 1896, уз громогласно клицање целог једног народа, дизано у небо, Кох вели : „„Данас ће се тешко ко усудити да узме у заштиту ову стилистичкн надувану, шупљу и ледену „немачку“ „драмску бајку““. При свим позајмицама из „Бран-