О књижевности : са спроводном речју и допунама за ово издање

43

сти, која вас убеди кад вам нешто каже, поведе кал вас убеди, и оспособи, кад вас поведе, да пођете онамо куда вас води. 1

Књижевност уопште васпитава људ-

1 Херберт Спенсер, у Предговору Социалној стаШици, велп: „Ако би мп неко замерпо за то што сам погдегде показао своје осећање у својој кљпзп, као нешто неумесно у једном делу ноје носп тако научан наслов, одговорићу му да људпма на данапгњем етупњу напретка, мало управљају само интелектуални разлози; да бн ови последњи били од утпдаја, треба да буду појачанп непосредним плп посреднпм апеловањем на осећање." У Гл. XXVI („Народно васпитање"): „Која год корпст може да се постнгне васпптањем, мора бити постпгнута васпитањем пре емоционалним но пердептивннм. Ако, место да учпнпте да деца [Спенсер овде говори о деци, алп то вреди п за људе] разумеју да је једна ствар добра, а друга рђава, ви учините да она осете да је то тако; ако учините да се врлина еоли, а порок мрзи; ако племениту 01судн1у пробудпте, а ниску утушпте ; ако оживите осећање које је пре тога било успавано: ако учините да симпатичан импулс надјача себпчне; ако, укратко, ви произведете душевно стање у којем ће добро понашање бити природно, спонтано, инстинктивно, вп можете учпнитп нешто добра. Алп то се не може постићи ни учењем катехизама на изуст, ни учељем моралних кодекса. Једино честим буђењем подобних емација може се карактер изменити. Чисте ндеје примљене интелектом, не наилазећи на одговор изнутра, немајући ту никаква корена, остају сасвим без утидаЈа на владање, и заборављају се брзо...“