О Народној омладини

31

легата кајдубље је то изразио Петар Јовановић, командант I никшићког омладинског батаљона, рањеник кога су на носилима донијели од Црне Горе до Босанске Крајине: „У кашој великој и тешкој борби дали смо много жртава, изгубили смо много хероја, и.мамо и доста рањеника. Мно‘ гима су груди пробијене, многима су руке сломљене, али у кама није сломљен дух отпора, ми нисмо престали мрзети кепријатеља, ми нисмо клонули. Ако зађете по нашим болницама видјећете само ведра чела. Наше болнице пуне су Корчагина. Најчешће се чује; мени је нога мало краћа, али ја ћу опет моћи у борбу, мени је рука откинута али ја ћу моћи да будем бомбаш. Нигде као у болниии не види се толико јединство другова свих наших народа. У једној болници има Србијанаца, Црногораца, Хрвата и Муслимана. Многи од нас је већ једном пролио крв, али ми желимо да опет пођемо у бој и ако треба да, дамо и живот свој за слободу наших нанрода“.

II

I Конгрес Антифашистичке омладине Југослави]е показао је многе ствари. Он је, у првом реду, баш зато што је био смотра снаге омладине, смотра дјела које је она учинила дотада, што се на Конгресу, на једном мјесту, у једно вријеме, могла кајбоље да осјети сва улога коју је омладина одиграла у народно-ослободилачком рату Конгрес је могао да прикаже и нови лик омладине Ју гославије. Створила се нова омладина, свијесна да живи у великим историским данима, свијесна своје улоге омладина, која се научила да у првом реду гледа интересе свога народа, да у народним