О погрешкама у националној пропаганди. 1, Поводом књиге г. Петра Слепчевића Приватна иницијатива у националном раду : предавање држано у Женеви 29. априла 1918 године

ДИ ЕТ

Срећом, господо, и Срби и Хрвати и Словенци, као и сви прваци нашег народа, у огромној већини, не мисле тако као што мисли и ради г. Слепчевић. Чак ни наши социјалисти не раде тако. У Загребу на социјалистичкој Скупштини, која је одржана 1. маја, т. г., по новом, председник њен, г. Кораћ, овако је говорио: « Вође западне социјалне демократије нису се обзирале на национално ослобођење малих, јер је код њих већ било спроведено национално јединство. Овај рат је доказао да социјалистичка тактика није била исправна. Непрестано се наглашавало да радничка класа има да очекује свој спас од социјалне револуције, а док то буде ми можемо нестати као народ. Зато је задатак социјалне демократије да, пре социјалне револуције, извојује национално ослобођење.»

Као што видите, и сами наши социјалисти налазе да имају данас један пречи посао од социјалне револуције: прво да се ослободимо и национално ујединимо, па ћемо после «решетати | јавно мишљење,» подизати социјалне револиције / и преуређивати друштво и државу.

Дакле, целокупан наш народ, у свима крајевима, под вођством својих првака, иде правом стазом и зато ће стићи циљу своме и поред тога, што га г. Слепчевић покушава изобличити кад му каже како «можда није прожет правим схватањем Југославије.»

»

Да завршим, господо.

Све што данас уме мислити види савршено јасно да решење светске кризе не зависи од социјализма него од мача, од снага које се противставе као баланс на ратне теразије. Социјалисти,