О погрешкама у националној пропаганди. 1, Поводом књиге г. Петра Слепчевића Приватна иницијатива у националном раду : предавање држано у Женеви 29. априла 1918 године

па МЕ

ведљивости бољшевистичких принципа и да наше народне наде у њих полажемо, нека је вечна хвала Богу што нас је упутио стазама, које су нас одвеле у логор западних културних народа, где одиста има и пуна осећаја и поштовања за Правду и снаге да је заштити и у дело приведе. И зато ја, господо, морам на овом месту гласно протестовати противу тврђења, изнесеног у овој г. Слепчевићевој књижици, како наш народни циљ неће имати сигурну помоћ савезника. «Ако се надамо да Ће нас савезници наградити за наше жртве — вели г. Слепчевић — отворимо очи: у европском ареопагу, песници који певају оде српском хероизму, стоје негде у углу, а по среди његовој бучи граја трговаца, који хоће да већ једном закључе посао и којима мали народи служе као кусур обрачуна.» (стр. 21). Јест, господо, ја протестујем тротив тих заводничких тврђења, протествујем противу те увреде која се наноси нашим савезницима, који ничим нису дали повода да се с наше стране обасипају клеветама. Ако су они хтели закључивати посао противу свога образа и народне части, давно су то могли учинити на рачун Русије, која их је на пустила. Па, ипак, они то нису учинили. Нису зато што су чашћу својом пред целим светом ангажовали борбу за слободу свих народа, малих и великих, за слободу своју и слободу нашу. А нико нема права порицити другима да ће своју часну реч одржати зато само што је, можда, сам не би одржао. Јер, не заборавите господо, јавни је морал, ипак, најјача полуга у свету. Не наслонити своје одлуке на ту полугу, одрећи се тога мерила ради моментане користи, значи одрећи се најјаче гаранције за своје сопствено одржање у будућности. Историја није запамтила оне који су прошли без казне и онда када су се