О погрешкама у националној пропаганди. 1, Поводом књиге г. Петра Слепчевића Приватна иницијатива у националном раду : предавање држано у Женеви 29. априла 1918 године

три године, помогну, бар у неколико, и нерововски борци својом борбом.» И зато би хтео да се та приватна иницијатива не само не занемарује него да баш она даје директиву у националном раду, да је, дакле, дају «слободни интелектуалци» и «јавне струје» које они стварају у широкој маси — како г. Слепчевић каже — пошто, по речима његовим, «југословенску идеологију врло танки коренови вежу с нашом прошлости војном и државном.»

То уверење му је, ваљда, и дало повода, поред осталога, и то споменути: како је «беспослица и говорити да је српски цар био свестан Југословен опседајући Клис у Далмацији,» јер је он то чинио из намера империјалистичких, а Југословенство, вели, има други идеал: «идел културног хуманизма, идеал толерантног стапања,» чији коренови, иду из других врела, а не «имперејалистичких.» Али, ако се може рећи да тај југословенски идеал потиче из других, и то «много ранијих врела,» ако не раније, а оно «бар од Св. Саве, несравњеног наимара наше културне самосталности» (стр. 23), као што иг. Слепчевић налази, не видим онда основане разлоге и историјске доказе на основу којих би се једном српском цару, и то потомку баш тога Св. Саве, порицале исте намере при опседању Класа. Ја држим да су и Св. Сава и тај српски цар исти посао радили. Св. Сава је радио оно што је могао, према времену и приликама у којима је делао и према средствима, која су му, као свештеном лицу, стојала на расположењу. А српски цар, који је, после читавог једног века и по, опседао Клис у Далмацији само је настављао и ширио започето дело Св. Саве, према својој снази и

ондашњим схватањима, према приликама које су њега окружавале и са места и положаја, који је он у држави заузимао. И чинио је то не само