О погрешкама у националној пропаганди. 1, Поводом књиге г. Петра Слепчевића Приватна иницијатива у националном раду : предавање држано у Женеви 29. априла 1918 године

по Тр ада

онда кад је опседао Клис него и онда кад је српску цркву учинио самосталном, и онда кад је својој држави дао Законик.

»+

Али да оставимо ово на страну.

Мислим да нема никога међу нама, који се начелно не би сложио са г. Слепчевићем у тврђењу: да у националном раду не треба да се осети оскудица приватне иницијативе. Ње има и треба да је има и у раду мање важном, а камо ли у борби, која треба да одлучи судбину целог народа нашег. Сва је ствар у томе: погодити пут којим се добру иде. Јер, господо, има приватне иницијативе и добре и рђаве. Има данас, међу нама овамо на страни, пуно 1т.3. «слободних интелектуалаца» и сви они кажу да желе ослобођење целог народа нашег. Али сви они не иду истим путем; њихове «приватне иницијативе» нису у хармонији; нису зато што се «приватна ипицијатива» њихова зауставила на питањима споредним, на питањима другостепене важности, а не на питању главном. И докле год једни од оних буду тврдили да је звук бубња слађи од звука тамбуре, као што други мисле, мучно да ће успети стићи циљу. А време које преживљујемо и прилике у којима се налазимо такве су, господо, да нам се и најмања погрешка, па и приватна, може љуто осветити. Јер ја не мислим као г. Слепчевић што каже: да ће југословенски програм «преживети п најнесрећнији исход акције ратне и дипломатске», па «ако не буде уједињења државног, уједињење културно мора да се спроведе» (стр. 19). Прво, југословенски програм није то што г. Слепчевић каже, и, друго, баш кад би и био само то, неће се он спровести и после једног несрећног исхода данашње ратне и дипломатске акције.