О погрешкама у националној пропаганди. 2, Поводом књиге г. Николе Стојановића: La Serbie d'hier et de demain : предавање држано у Женеви 18. јуна, 1918. године

У ЕЛ

= На =

~

вановић је увек био довољно кајмакамац да би и о једном таквом покрету написао добро проучену, а објективну књигу. Њихове студије о пок. Светозару појављују се, у осталом, као против теже једна другој: не као студије објективних научара и у циљу сазнања праве истине, него као одблесак тежњи два текућа, политичка мишљења, од којих ни једно није било радикално.

»

Из овога што сам довде навео лако вам је видети да радикална странка, ни у свом почетку, није била негативна и утопистичка, као што г. Стојановић каже. Не може се у исто време бити и утопистички и јављати се као реакција против нечега идалистичког и романтичног- Г. Стојановић није ни осетио како сам себи противуречи.

Радикална, странка, од свога постанка, 60рила се против постојећег уређења државног; | али не само зато да га обори него и да га сазида на новим темељима, које је имала спремне и показивала их и народу и власницима у току саме боре, коју је против њих водила. Није да-

лачку моћ идеје, потреба моралног и научног образовања код социјалних реформатора» (стр. 134).

«Марковић није био Бакунинац, за Прудона није марио. Светозар је био и остао у званичним идејама Интернационале, како их је Маркс формулисао и бранио против Прудониста и Бакуниста»... «Иначе он Маркса слабо помиње и чини више ограда од његових начела»... Светозар је налазио: «да марксистичка теорија не даје никакве позитивне основе за решење друштвеног нитања код нас» (стр. 1538—156).

«Према томе — вели Скерлић — о Светозару Марковићу као присталици марксистичких доктрина и политичких метода не може бити ни говора» (стр. 158).