О погрешкама у националној пропаганди. 2, Поводом књиге г. Николе Стојановића: La Serbie d'hier et de demain : предавање држано у Женеви 18. јуна, 1918. године

сео =

Место да одапошту тим борцима и-народу српском, који их је умео разумети и схватити, и помоћи им да од Србије направе напредну демократску земљу, г. Стојановић се о њих љуто греши кад вели да је народ у масама прилазио радикалима само зато, што је радикална, странка била против династије Обреновића и што је народ идеје радикалне прихватио као заклон за. антидинастичнј пропаганду. (стр. 78).

Ви сте сви живи сведоци који ћете најбоље знати да то тврђење г. Стојановића није тачно. Ни шефови радикални ни народ српски никад нису били антидинастичари: 99. мала 1903. године није забележен ни један радикалац у завери, која је тога дана огњиште дома Обреновића за навек угасила. И ако су у народу живеле традиције везане за име Великога Вожда, народ никад није мислио да му ваља, само ради тога, скидати Обреновиће с престола. Ако су Обреновићи у очима радикала рђаво изгледали то није било због тога што су били Обреновићи него зато, што су били заштитници рђавих институција и спроводници рђаве политике. А радикали су се борили да те рђаве институ. ције државне замене бољима и да помоћу њих спроведу једну бољу и кориснију политику, кориснију не само за народ у Србији него и за, општу националну ствар нашу.

«Спољње ослобођење српског народа саставни је део унутратљњег ослобођења. Ово се не може извршити без извесних унутрашњих рефорама, које би дале народу средства — ма-“ теријално благостање и просвету — за ослобођење спољње», писао јепок. Светозар Марковић много пре Берлинског Конгреса, п ту су идеју развијали, у разним облицима, и сви његови другови још од почетка њихова јавна живота. Том идејом задахнут је и програм ради-