О погрешкама у националној пропаганди. 2, Поводом књиге г. Николе Стојановића: La Serbie d'hier et de demain : предавање држано у Женеви 18. јуна, 1918. године

на ЗЕН а

нити ико други од радикала није тада мислио да му се због тога ваља одвајати од радикалне у засебну странку. Вероватније је да се Љуба. Живковић одвојио од радикала 1901. године зато, што краљу Александру није могао заборавити робију на коју је био невино осуђен. Његово одвајање имало је значај незадовољства према круни, а не према радикалима. То се, уосталом, најбоље види по томе, што је Живковић, и ако шеф самосталске странке, напустио ту странку по доласку Карађорђевића на престо. Године 1906., отвореним прогласом позвао је присталице своје странке да приђу радикалима, налазећи да самосталска странка, гашењем династије Обреновића, нема више свога гајзоп Фефге. Међутим, остали шефови самосталаца, састављени од разнородних поли-' тичких личности, међу којима је било и неколико негдашњих мање важних радикала, не пођоше стопама Живковићевим. Они су продужили живот странкин, но, свакако, не као лево крило радикалне странке, као што г. Стојановић то покушава представити, већ и даље као засебна политичка организација. Јер, да су они били радикали, па се од ових одвојили само због радикалног пакта с напредњацима, као што г. Стојановић тврди, шта би им сметало да се врате радикалима кад је тог пакта несталог Али, као што рекосмо, већина самосталских шефова у опште нису били радикали. А што они сами своју странку и даље називају странка самосталних радикала то је само због тога да се боље и лепше пред светом представе, пошто је име радикално у Србији несравњено популарније од сваког другог партијског имена. Са' тих разлога они су и свом партијском органу дали име Одјек, који је некада био орган радикалне странке. То је, до душе, један манир,