О погрешкама у националној пропаганди. 2, Поводом књиге г. Николе Стојановића: La Serbie d'hier et de demain : предавање држано у Женеви 18. јуна, 1918. године

~ Ву =

сти, нарочито с обзиром на Аустро-Угарску као главног непријатеља наше нације. Г. Стојановић је у својој књизи заступао најбољу солуцију нашег националног проблема: тражио је деобу аустро-угарских територија према народностима и уједињење целог нашег народа око Србије.

То су добре стране г. Стојановићеве књиге. Али, као што рекох, његова књига, има и рђавих страна.

Говорећи о Србији, у колико се тиче њене политике, спољне и унутрашње, и утицаја њезина друштва на развиће националне идеје, говорећи о томе како је и којим путем Србија постала, Пијемонтом целе наше нације, г. Стојановић није увек гледао ствари објективно. Гледао их је скроз необјективно и често се пута показао као врло пристрасан судија. Тиме се двојако огрешио, јер тако није требало да, чини ни с обзиром на то што је рођен и живео ван граница Краљевине Србије, ни због тога што је члан Југословенског Одбора. Тај дупло изузетни положај његов захтевао је много више објективности и резерве не само због наси због њега него баш и због странаца, којима је наменио своју књигу. Требало је да се г. Стојановић сети да ти странци могу имати од стране српске, и баш много компетентније од њега, о истим стварима другчија обавештења, и да због тога могу одбацити његова. То би их, опет, могло одвести да посумњају у објективно излагање и оних других ствари, за које рекох да сачињавају добре стране његове књиге. Јер кад се једном посумња у објективност неког човека, у једној ствари, мучно му се као објективна могу примити излагања у другој ствари. То г. Стојановић није имао на уму кад је писао своју књигу, и због тога је оштетио своје