О представничкој влади

п

најразумнијих задатака, коме се практично усиљавање управити може. Све што се може казати, да би се смањила снага човечије воље и тежње у питањима о влади, мотло би се рећи о тој снази и у свакој другој примени њеној. У свима стварима човечијој моћи веома, су тесне границе. Она може радити само кад једну или више природних сила на услузи има. Мора, дакле, бити сила које се за жељену цељ употребити могу; и те силе радиће само по својим сопственим законима. Ми не можемо учинити да река натраг тече; али зато опет не велимо да воденице „нису направљене, него да расту.“ У политици, као п у механици, снага која треба да машину у радњи одржава, мора се тражити изван саме машине; ако ли св она неможе да нађе, или ако није толика да би могла, савладати сметње које се разумно очекивати могу, онда ће цела справа пропасти. То није никаква особеност политичне вештине, ц тиме се неће да каже ништа више, него само ово: да та вештина подлежи истим ограничењима п условима, којима подлеже и све друге вештине,

Ту наилазимо на друго неко пребадивање, пили на исто пребацивање у другоме облику. Силе, каже се, од којих зависе веће политичне појаве, не даду се довести под управу политичара п философа. Влада једне земље, калке се даље, јесте, у свему што је главно, унапред углављена и одређена самим стањем земље, са погледом на, размереност друштвене снаге. Најјачој снази у друштву припашће и владајућа власт; а ни једна промена у политичноме уставу не може бити трајна, докле се унапред, или заједно с њом, неби променила и размереност снаге у самоме друштву. Народ, дакле, не може бирати свој облик владе. Просте појединости и практично уређење он може бирати; али оно што је у целоме главно, седиште највише власти, то се одређује за њега друштвеним одношајима.

Да у тој доктрини има нешто истине, то с места допуштам; али да би се могла употребити, она се мора