О представничкој влади

285

самим колонистима, и та окорелост у грамзивости за господарењем донела нам је канадску буну, пре него што дођосмо на сретну мисао да је се сасвим отресемо. Инглеска наличаше на једнога рђаво васпитанога старијега, брата, који упорно, па саме навике, тиранише млађу браћу, докле му један од ових срчаним отпором, премда са неједнаком снагом, неда на знање, да је време да другачије поступати почне. Ми бесмо толико мудри, да не чекасмо на нову опомену. Нова ера у колонијалној политици народа започела се извештајем лорда Дур'ема, неразоривим спомеником од важности, патриотизма и просвећене слободоумности тога племића, и увиђавности и практичне мудрости његових аједничких писалаца, г. Уокфилда и прерано упокојеног Чарлеса Булгера. 5

Данас је утврђено начело В. британске политике, да њене колоније од европског порекла, имају у пуној мери унутрашњу само-управу, онако исто као што је и матерпнска земља има: то начело исповеда се у теорији па се и у практиди верно извршује. Колонијама се дозволило, да саме праве себи слободне представничке уставе,_ и да мењају како за најбоље нађу уставе које смо им ми дали, и који су већ и сами веома демократски. Свака. колонија има своју сопствену законодавну скупштину и извршну власт, установљену по начелима која су увелико демократска. Круни и парлименту задржано је истина по имену тејо, али ово се (и то веома ретко) извршује само у питањима која се тичу целе државе, а не тек посебне колоније. Како је либерално протумачена разлика између државних и колонијалних питања, види се отуда, што је у пределима иза наших американских и аустралских колонија, сва земља која није прешла у приватну сопственост, предата на неограничено располагање колонијалним општинама, премда ју је државна влада могла

1 Ја говорим овде 0 усвојењу те напредџе политике, а наравно не о првом покретању исте. Г. Ребуку припада без сумње заслуга што је био најранаји борац за њу.