О представничкој влади

55

одрече мање" добра, ако се ово неда сложити са већим. Међутим те изредности све су природније карактеру, што је он живље заузет да поправи своју сопствену судбу, или судбу другога. Онај који непрестано мери своју енергију у борби противу тегоба, сазнаје које су тегобе несавладиве за њега, а које су оне што би их он истина могао савладати, али што не заслужују да се противу њих бори, почем успех који би се у тој борби постигао, не би муке и трошка вредан био. Онај чије мисли и радња требају п обично се употребљују за практична и користна предузећа, мање је него ико други вољан, да, се духом бави око распаљивања незадовољства због онога _ за чим пли није вредно, или бар њему није вредно те= и жити. И тако, делатвлан п самосталан карактер не само што је упутрашње најбољи, него је и најспособнији, да задобије све што је у противноме облику карактера збиља, изредно и вредно да се жели. Раден п напред идући карактер Инглеске и республиканског савеза Америке изазива осуђујућу критику, у колико своју снагу обично на веома споредне предмета троши. По себи самоме он даје основе за најбоље наде у опште напредовање човештва. Примећено је оштроумно: кад год што не пде кео што би требало, Француски народ склон је обично да каже: „ЏП Тапћ де Та раЏепсе (треба стрпљења)“; а инглески, „Уубађ а зћатве (каква срамота)“. Народ који сматра, да је срамота, кад нешто иде наопако, — који намах закључује, да се зло могло спречити, и да га је требало спречити, тај народ ће највише припоматати, да свет постане бољи. Ако су жеље ниско постављене, ако оне врло мало надмашују Физичну угодност и блесак богатства, енергијом се непосредно неће постићи више што, него да се непрестано шири власт човека, над стварним предметима; али већи то отвара поље и спрема механичка сретства за највеће умне и друштвене послове; а докле год ту енергије има, неки ће је употребљавати, п она ће се све више упо-