О представничкој влади

Ба:

су поглавито јужни народ, двојако васпитање деспотизма, и католицизма, учинило је у пркос раздражљивој нарави њиховој, да покорност и стрпељивост пређу у општи каравтер народа, п да се у народу као мудрост и као извресност сматрају. А ако завист једнога према другоме, и према сваком првенству, није узела више маха међу њима него што је, то се мора приписати противноме утицају неких похвалних својстава у карактеру Француском, а више свега великој личној енергији. Ова је истина мање стална, а више прекидна него у Англо-Сакса, који сами себи помању и који су непрестано у радњи, али се ипак показала међу Французима скоро у свакоме правцу у коме јој је утицај њихових установа говео.

Има, без сумње, у свима земљама збиља задовољених карактера, који не само да не траже, него н не желе оно, што већ немају, и ти карактери немају наравно никакве зле воље спрам оних, који су привидно боље среће. Али, велика гомила привиднога задовољства јесте право незадовољство, сједињено са немарљивошћу и мекуштвом, што се не лаћају никаквих законитих сретстава да бп се узвисили, а налазе задовољства у томе, да друге сведу на онај нижи ступањ, на коме се сами налазе. А кад изближе промотримо и случаје невиног задовољства, опажамо да је ово за дивљење, кад се равнодушност односи само на поправку спољашњих околности, кад има тежње ва непрестаним напредовањем у духовној вредности, или бар не саможиве ревности на корист другима. Задовољен човек, или задовољена Фамилија, кад немају частољубља да још кога сретнијим учине, да припомогну добру своје вемље или свога суседства, или да себе саме морално усавршају, не потстичу у нама ни дивљење ни одобравање. Такво задовољство ми са правом приписујемо простој немужанствености и недостатку духа. Задовољство које мп одобравамо, јесте способност да се радо прође без онога што се не може имати, да се разумно оцени упоредна вредност разних предмета жеље, па да се вољно