О уређењу градова

34

Тек последњим деценијама прошлога столећа беше суђено, да се поново лате предања, и тиме доспе и уметност у градарству до свог старог права.

Појам „градарска уметност“ беше спочетка нешто са свим ново, ма да је било у изобиљу примера у дивним жижама оних градова, који су још у средњем веку створени и који су били још сачувани од нових проширења. Али је можда баш то изобиље лепих појава, које у тим градовима ретко кад недостајаше, учинило, да се све то као нешто са свим разумљиво нарочито и не уочи.

Под градарском уметношћу не треба разумети добру неимарску (архитектону) обраду кућа, замкова, цркава, градских вратница, споменика и кладенаца. Градарска уметност обухвата правилно склапање свега оног, што ми називамо градом, тим заједничким људским стаништем. Али није потребно, да то само град буде. Свака насеобина, свако место, свако село и заселак подлежу такође законима ове уметности. Подизање најлепше куће у једној групи не доноси собом, ни у ком случају, и лепу градску слику. Није потребно, да сваки део сам по себи буде уметничко дело. Лепота градских слика је, шта више, у врло многоме независна од уметничке вредности појединих грађевина, које само не смеју бити у опреци са једном основном мисли. Овде су сасвим друге вредности, које условљавају лепоту. Овде влада однос између маса, подчињавање једног надмоћности другог, истицање утисака, које ваља постићи да би се нагласило оно, што је главно и најзад ритмично и хармонично конструисање. Али од најпресуднијег је значаја обрада простора и са овим је у вези уметнички, целокупни, складно обрађени, утисак градске слике.

Поред тога од важности су и психички моменти. Посматрајмо ону пријатну предусретљиву групу црвевих црепних кровова код сеоских кућа, испреплетану, већином, зеленилом, изнад којих се црквени звоник диже, да би нагласио оно место, где се цела општина скупља; где се њени чланови у тренуцима бола теше, а у моментима искушења умирују и храбре; где њихови