Паланка у планини и Лутања

86 Анђелија Л. Лазаревић

можда то бити; кад би се питао зашто волим пријатеља, ко зна да ли бих га још волео — и ви ми, може бити, не бисте изгледали боља од осталих кад бих се упитао чега има нарочитог у вама.

— А ви бисте за мене били најобичније створење, да нисам умела загледати у вашу душу — рече Марија смејући се.

= Онда је најбоље останимо какви смо примети весело. — Полазећи са разних гледишта, дошли смо до истих разултата.

Ти „исти резултати“ узнемирише Марију и путем од школе до куће, њено добро расположење сасвим се поквари. Шта је управо мислио тиме2 Ако ју је погрешно разумео Она није хтела никоме да буде камен спотицања; није хтела да други пате због ње. А, може бити, да није ништа ни мислиог Зар мало пута човек каже нештохне мислећи; лепо звучи, згодно дође — и човек рекне.

И идући улицом она је загледала лица пролазника трудећи се да у изразу појединих нађе спокојства, мислећи при том како на свету има срећних створења, која себи никад низашта не пребацују.

Стајала је крај прозора гледајући сиво небо од кога се одвајају пахуљице снега, падају и одмах се топе.

„А у сокола крило сломљено“ одјекује јој однекуд по памети.

У другој собе воде се разговори, али се не распознају гласови и не разумеју речи. Овлада чудна нека равнодушност њоме: чини јој се све се догађа око ње, а нема ничег заједничког са њом. Ено тамо маме и тетке; ено зиме, снега, — ево њених књига... Све је то далеко ван ње, ништа се не меша с њеним животом. Све пролази, клизи, личи јој на безброј паралелних линија, једних поред других, немајући ничег заједничког. М њени болови су ван ње, и њих не осећа а види их: и они тако исто промичу у реду, паралелно са осећањима... Чудновато! Готово јој је смешно. Па овако би се могло живети!