Паланка у планини и Лутања

Лутања - 85

— Чика Панто — рече Јелка школском послужитељу — да нисте нашли где моју инспирацију»

— Нисам, госпођице.

— Нема је од јуче, свуда сам тражила.

Чика Панта отвори врата од атељеа, погледа у углове и завири под подијум.

— Господин Јосип увек носи понешто кад се враћа из школе — рече, гледајући косо Јосипа, с којим, због неког неплаћеног дуга, није био у најбољим односима. — А и господин Бранко — додаде, показујући тиме да ни кредит овога не стоји славно — може лако бити да су они однели.

Бранко и Јосип заклеше се да ништа не знају

о Јелкиној инспирацији.

— Ако није код управитеља — сети се чика Панта —_ Ката све што нађе однесе њему. Одмах ћу видети. — И затвори врата за собом.

Како се послужитељ више не врати, Бранкои Јосип почеше звиждати из дуга времена, а Марија и Јелка поденуше један од оних разговора који су се у то време много водили по школи. Говориле су о дужности човека, о савести и о критиковању самога себе. Најзад се и Бранко умеша у разговор.

— Ја никад не размишљам о ономе што сам учинио — рече. — Што је учињено, учињено је, не вреди више мислити о томе.

— Кад би се тако могло живети !

— Што да не може» Та ја бих застајао на сваком кораку кад би се увек питао куда идеми да ли ћу стићи. Овако замишљам себе у висинама и задовољан сам.

— А ако се једног дана освестите и видите колико је ништаван пут који сте прешли 5 — Нећу имати за чим да жалим. Бар сам једно време срећно проживео верујући у своју моћ Ви губите време залазећи у ситнице; ви се увек споти“ чете преко неког несрећног „зашто |« Шта ми је стало до тога зашто је добро нешто што је доиста добро! Кал бих хтео рашчланити свако „лепо“, престало би