Паланка у планини и Лутања

84 Анђелија Л. Лаваревић И ПН ЛИ ЕБВ ННВ ПАН ЕНИ ПА АЕ

нежни прелази између светлости и сенке, где сивкасти тонови око очију! Види како се на Бранковом платну меко одваја јасна слика, сенке на коси сливају се с магловитом псзадином, а плаве очи гледају ведро, баш као и очи њиховог модела. „Хоћу ли и ја икад дати што велико 2“, мислила је, плашећи се да изговори страшне речи „не могу“, речи, које су јој доцније убиле све спокојство живота.

Мало је дана мира. Кад се у души дигне бура, навале жеље за нечим објашњивим ; као таласи бесне, траже одушке, душа би да да израза себи — одједном клону руке, свест о немоћи буди се, душа осећа ланце. Зашто та жеља за висином код оних који немају крила» За Марију рад постаје мучење; пријатељ се претварау тиранина. Она проводи дане као изгубљена и само понеки успех трза је. „Ко зна!“ каже замишљено. Као мора још јој се привиђају тамне очи њеног друга и пита се: да није сад на њу дошао ред да без своје воље загорча нај-

боље године живота другоме, каошто су други њој загорчали 2

Тако прође дан. Лута се и пати, тражи узрок свакој ствари, и не долази ни до каквих резултата.

Тек увече наступи замор. По вечери мати и Марија седе у трпезарији. Мати кроји бело рубље, а Марија, без и једне мисли, налакћена на сто, прати пуне прсте како хитро савијају и окрећу платно. Више стола обешена лампа баца јасну светлост на мајчину проседу косу и озбиљно лице, а на платну, упоредо с прстима, крећу се кратке, загасите сенке. Не говоре ништа, а Марија само још осећа тихо треперење у души, слично вибрирању најситнијих делића звона кад је клатно већ заустављено.

Једне среде није било предавања. Поседаше на столове у учионици решавајући шта да чине, јер _ кадгод би остајали тако беспослени, код младих уметника јављала се жеља да учине какву лудорију.