Паланка у планини и Лутања

Лутања 58

Излазећи с часа, из већ полумрачне учионице, ходник изгледа осветљен бенгалском ватром и сви полете прозору да уживају у дивном призору заласка сунца.

Видећете светла лица зажарених очију: видећете малу Јелку како се, завукавши обе руке у велики бели муф, сабила уз окно; Вукосаву Глишић, која одушевљење прати речима; Бранка Николића, с црвеним одблеском на црној коси и нејасним изразом туге у очима, а позади свију безизразно лице Јанка Павловића. :

Чекају да се растуре последњи румени облаци, да побледе таласи Саве. Тек кад плавкаста магла обавије нашу обалу и обалу Срема, а куће крај воде добију нејасне контуре, сете се да је време разилажењу. Ходник је сасвим мрачан и изгледа бескрајно дугачак. Марија Јаковљевић не би желела у то доба да остане сама у школи.

Једног дана, на прозору атељеа, Марија нађе Бранкову свеску са скицама. Расклопи књигу и на првој страни виде свој лик. Снимио јеу неколико потеза: врло карактеристично назначена глава са ниско очешљаном косом, верно оцртан њен стас. Није знала кад ју је радио. Преврну два, три листа. Ево је сад с профила: лако уздигнута глава налакћена на леву руку, а у десној писаљка. Свакако је рађена у учионици за време предавања. Мало даље опет она. Марија се узнемири. Зашто на сваком листу њена сликар

Док је стајала тако гледајући последњу скицу, једна мушка рука локлопи цртеж. Бранко, успламтела лица, стајао је иза ње.

— Могли сте рећи кад сте ме радили — рече Марија желећи да покаже како никаквог значаја не придаје тим скицама. — Да сам знала, седела бих мирно.

Стојећи пред својим радом, сравњујући га с мо делом, у Маријиној души расте сумња. Девојчица финог профила, плаве косе, црвених нијанса; није код ње ни из далека оно што би желела. Где су

6“