Паланка у планини и Лутања

Пи # 88 Анђелија Л. Лазаревић

господиче, бар бих му чарапе обукла: види овако какав је!.. Е

Идућег дана не могоше да познаду дете. Умивен и обучен, с прљавом белом јаком, очешљане умазане косе није ни из далека био налик на јучерашње идеално циганче.

Бранко меланхолично обеси палету 0 зид и прекрсти руке, а Јосип просто побесне. И бил) би чуда, али Вуко узе на себе да малишану поврати

јучерашњи изглед, и тако се духови мало умирише.

Марија не уради ништа. Око једанаест часова, незадовољна радом, спремила се да оде из школе, и баш је намештала капу огледајући се на школском прозору, кад Бранко изиђе.

— Шта је, куда ћете

— Не знам ни сама, ходите са мном.

Пође без речи. Под ногама шкрипао је снег, а хладан ветар дувао је у лице. Обоје су били нерасположени: она због. неуспеха, а он ко зна зашто. Погађајући узрок њеном нерасположењу Бранко покуша да је разговори причајући о неким започетим скицама и о једном другу који се тих дана вратио из Минхена напричавши чуда о староји новој Пинакотеци. =

— Кад будемо били у Минхену (он се идуће јесени надао стипендији) уверићемо се колико су тачне те приче.

— Ви ћете се уверити; ја нећу ићи.

Он застаде.

— Не стидите се да будете толико малодушни.

Оћутала је, продуживши пут. У пола само чула је његове речи. Откуда му та вера у њене способности» Говорио је ватрено, убедљиво: за њега је била биће изнад других — како су сви ништавни, ситни према њој!.. Треба само хтети!

Близу куће растадоше се. Није успео да је убеди у оно што је хтео, али зато Марија изиђе из друге сумње: била је уверена да је воли.

Тек што је Марија идућег јутра ступила у