Паланка у планини и Лутања

Лутања 89

школски ходник, пред њу испаде Јелка задихана од смеха. | |

— Да га видите само!

— Кога

— Циганче. Али шта је вама»

— Ништа. Шта се десилог

— Ох само да га видите, да га видите! — И она се превијала од смеха.

Малишану је коса била острижена до главе. Као кривац стајао је крај пећи, док се стара лукаво смешила на вику и псовку Јосипову.

— Зар онако чупавог да га црташ! Лепши је сад, Бога ми; господине. -

Јосипу је чинило задовољство да се бар извиче. Рад му је јуче тако: добро пошао од руке.

— Гледај, шта сад да радим, целу слику да бацим, шта ли Види само, види! — и онје довуче пред своје ногаре. :

— Еј, куку мени, господине! Ама много чупав беше.

Јосип тресну о под четке које је држао — вероватно бацио би и флашицу с уљем да се није бојао разбиће се — натуче шешир на очи и оде. За њим изиђе Јанко протестујући гласно, слежући раменима и правећи широке гестове: сасвим га је напустила иснпирација, три дана неће моћи да ради.

Они што осташе погледаше се питајући.

— Пењи се — рече Бранко резигнирано и показа дечку подијум.

Остругаше раније метуте боје, почињући изнова. Радило се ћутећи. Маријино нерасположење пређе и на друге, и док су је другови погледали са деликатном пажњом, не питајући ништа, она је у памети. тражила одговор на питање чиме је то заслужила и није га могла наћи.

Хтела је да савлада себе, те је радила до подне. Кад на Саборној Цркви изби дванаест, безнадежно скиде рад с ногара, зави прљаве четке, закључа кутију с бојама и утучена врати се кући Кнез Михај-