Паланка у планини и Лутања

90 | Авђелија Л. Лазаревић

ловом улицом, кроз масу света. На једном углу виде Јанка Павловића у разговору са неким студентом. Није могла-знати о чему је реч, а није је ни занимало. У пролазу само чу Јанка где врло гласно рече: „Може бити, али за нас уметнике живот има сасвим други смисао,“ -

Тај дан као да је био одређен за мучење. Предвече служавка г-ђе Јаковљевић уђе у Маријину собу и саопшти да је дошла она госпођица што је лане имала црну косу, а сад је плава. „Госпођица Чупићева“ сену Марији кроз главу: Устаде зловољно, лупи књигама о сто и гласно рече „наказа“. Само је то још требало па да нерасположење достигне врхунац.

Заиста, у соби за примање седела је госпођа Чупић са ћерком. Мати и кћи говоре увек одмерено и бирају фразе за Марију несносне, Тако госпођица, на пример, каже да јој се чини вечност је прохујала откад се нису среле; особито се радује што су се сад виделе; моли Марију да им опет ускоро укаже част, и тако даље. |

Г-ђа Јаковљевић чим је Марија ушла, премери је једним погледом, заставши подуже на коси, али, свакако због гостију, не рече ништа.

Госпођица Чупић — пала је Марији у део испитивала је бави ли се још „узвишеном уметношћу“, како напредује, мисли ли куда на „више студије« и томе подобно. Чудила се равнодушно што је занемарила музику и замоли да јој ипак штогод одсвира. Марија се радо одазва молби — на тај начин бар се избегне разговор — те отсвира неки Шопенов валцер, док су гошће говориле о шеширима.

Кад одоше гошће, госпођа Јаковљевић насамо примети својој кћери да би могла бити мало љубазнија кад когод дође. Марија се осећала потпуно невина, те затражи објашњења чиме је тај прекор заслужила. Г-ђа Јаковљевић не хте даље говорити, али она виде да је мати зле воље. Не прогсворише ни речи цело вече и Марија леже осећајући у души