Паланка у планини и Лутања

, Лутања 9

очајање појачавано сваким ударом срца, сваким дахом. Навуче покривач до ушију, угуши сузе и зачудо брзо заспа. ;

Пробудила се око пола ноћи; пробуди је куцање срца и осећање на души, тешко као олово. Не крећући се из положаја у коме је била, не отварајући очију, поче да мисли, продужи да мисли оно што ју је мучило тих дана. „Па добро, каже, признаћу немам талента; ја нисам кукавица да о6мањујем себе, Треба једаред бити начисто: зашто радити без успеха, зашто губити време, кад би се корисније могло употребитиг“ — „Наштаг“ упита један глас и удари срца убрзаше. Зари главу у јастуке не отварајући очију и покуша да нађе каквог одговора. „Ма нашта: ето, на пример, на... на...“ Ударци срца почеше да је гуше. Отвори широм очи... Преко спуштених завеса клизе сенке оголелих грана покренутих нечујним ветром. Напољу је светла ноћ. „Шта да чиним са животом кад изгубим ослонац у раду — Па зар зато варати себег До истине ће се доћи, што доцније у толико горе. — Али ако могу, ако је ово застој, зко доцније створим нешто велико 2“

— „Мислиш»р“ — засмеја се циник у њој.

Устаде. Соба хладна, ватра се у пећи угасила. Напољу је снег и месечина. Знала је добро како изгледају завејане стазе и високе тује пред кућом, повијене под теретом снега. Покушала је једном да то представи на платну, и није успела: слика не изазва ни из далека оно осећање које изазива њихова башта с непомичним тујама, завејаним воћкама и целцем снегом, на коме се познају само дубоки трагови мачјих' ногу.

Подложи ватру и, дршћући, зави се у вунени шал. Ноћ је, ноћ без сна: једна од оних ноћи кад оживљују мртви предмети: све има израза, све говори, дише. У тишини ноћи Марији се чини да их чује.

Отвори врата од пећи и угаси свећу. Дуге сенке предмета по соби полетеше чак до таванице, ви-