Паланка у планини и Лутања

~ о

Лутања 93

јасни. На који начин, то још није знала. Маслила је једно време да ће бити најбоље ако му отворено каже шта је опазила, увери гау своје пријатељство) изведе из заблуде у коју је можда запао и замоли да у пријатељству нађе накнаде — она му друго ништа не може дати.

Па ипак је оклевала. У пркос гласу савести пријатни су јој били погледи њеног друга, и ситне, незнатне услуге, од којих је свака одавала дубоко поштовање. Сујетна је била, осећала се женом. А после, шта би било кад би осетљивом створу казала да је умела загледати до дна душе, да је видела оно што је држао за тајну — рекла му да је то све бесмислица, празан, неостварљив санг Он не би хтео пријатељство као милостињу.

Мучена тим мислима, неспокојна н незадовољна, деси се једног дана с њим на Калемегдану. Пошли су заједно из школе па, и не мислећи, упутише се стазом ка води. Полако пада снег и хвата се први сутон. Бранко је причао да је тих дана однео у министарство неколико својих радова, оставио их тамо, а понео собом пуно лепих обећања.

— Бар не можете рећи да сте се вратили празних руку.

Он паде у екстазу.

— До године у Минхену, ви и ја.

— Говорите као дете. Казала сам: нећу ићи.

Ишли су неко време ћутећи.

— Волео бих да знам шта мислите.

— Не бисте дознали ништа занимљиво: све "само досада.

— Сами сте криви.

— Шта да чиним Куд год се окренем све је без смисла, све празно и досадно. Рад ме не занима, људи ме не занимају — сама сам себи на терету.

Наста подужа пауза.

— Требало би да волите — рече изненада.

— Онда је само још више немира и бола.