Паланка у планини и Лутања

94 Анђелија ЈЛ. Лазаревић

Он стаде. Први пут међу њима била је реч о љубави.

— А ја не бих могао радити да не волим.

Осетила је да су дошли до границе. Тек што није пала реч која ће уништити тако лепо пријатељство. Предухитри га, постаде искрена: исприча му своју љубав. Рече име човека кога је волела, описа драму без догађаја, свршетак ствари тако не-_ одређено почете и завршенг.

Док је говорила, у очима њеног друга гасио се пламен сјај се изгубио у дну зеница. Њега не спомену ни једном речи: заборављала је шта је њему, и не осети са колико свирепости уништава свакуи најмању наду. Причала му је о човеку, савршенству у њеном уображењу, описала дане радости и сумње и њену неодлучност која је, можда, учинила да све пропадне. Вилела је да одлази не рекавши „чекајте“; не одговори на погледе, не прими стисак руке. Сумња, вечита сумња, у њега, у себе, у све..

Ућутала је. Бранко се загледао некуда преко Дунава. Како ли му је у души 2 Око њих бела природа, пахуљице се нечујно слажу, а доле, пред њима, непомично леже замрзнуте реке. Диже главу пратећи очи свога друга. МИ тамо нешто далеко, мирно и пусто. Застаде ломећи руке.

— Хладно ми је — рече дршћући. — Да се вратимо. Е

___Окретоше изласку. Желела је да назебе, да се разболи, да умре — желела је јер није имала других жеља. |

Пред кућом, Бранко јој први пут погледа у очи: — Сестро, — реће гласом који дотле не чу од њега — ни ја нисам срећан. — И насмеја се.

Идућег дана Бранко се. клонио Марије. Поздрави је само осмехом, али не приђе и не поче разговор, каошто је обично бивало. Био је нерасположен, радио неје ништа. Свакако је непрестано размишљао о јучерашњем разговору и чешће долазио на мучну мисао да се, можда, на неки начин