Паланка у планини и Лутања

Лутања 95

одао и она разумела његова осећања. Марија је познавала добро тог човека: низашта на свету он сад не би признао да је воли.

(Она се међутим осећала мирнија. Смејала сес Јелком због неке ситнице и доста пажљиво саслушала Јосипа, који је, као и увек, истицао своје „ја“. Свесна је била да је учинила своју дужност и готово се одмарала, као после тешког посла. Према Бранку се није понашала ништа друкчије но прошлих дана, вожда је чак била срдачнија, јер јој је савест била умирена.

Кад једног дена Бранко не дође у школу, забринута посла Вука, бојећи се да није болестан.

После неког времена и он се преста туђити: пролазио је као и раније, и међу њима оста непоколебљиво_ пријатељство.

Једног јутра, кад је Марија стварала прозор на својој соби, споља је поздравише пролеће и сунце, и мирис багрена који је цветао у башти. Похитала је весело у школу.

— После подне можемо у поље на рад — казала је још с прага Бранку. Он је по свом обичају седео на дасци од прозора и, у пркос свима наредбама од стране управе, пушио.

— Дивно! Ићићемо у Кошутњак.

— Треба поћи раније.

— Бићу код вас пре два сата.

Носили су обоје кутије с бојама и лаке пољске ногаре. Решише да оду трамвајем, а пред вече вратиће се пешке преко брда.

Нису урадили много. Мада су нашли леп мотив и упапред дали реч да никаквим запиткивањем неће сметати једно другоме, једва урадише скице. Скице су биле добре и њихово расположење се по-

јача. Марија примети да њен пријатељ с времена на време уставља дуге погледе на њој, али јој није било непријатно. Била је милостива: „Шта ћеш“

мислила је „дај понекад и сујети своје“.