Паланка у планини и Лутања

96 Анђелија Л. Лазаревић

— Тај вам шешир са булкама добро стоји.

— Зато га и носим.

Бранко зажмири мало посматрајући је, одмаче се, поцрвене и настави рад.

— Пристајете ли, Марија, да вас радим овако, рјет ап, с тим шеширом и белом хаљином>

— Само под условом да у позадини насликате какво језеро и жалосне врбе.

Он поче да се смеје,

— Ја озбиљно говорим.

— И ја.

Он продужи рад. После десетак минута опаЗила је да је опет посматра.

— Не можете ни да замислите како би то била лепа слика. Лице у сенци од шешира, по белој ха_Љљини светле пеге сунчане... Пристајете ли

— Ако вам то чини задовољство...

Његове очи заблисташе. Она се осети пријатно, као под зрацима топлог сунца, а у души изненада затрепташе звуци неке старе, давно заборављене песме. Питала се шта би сад било кад би му пружила руке, шта би било кад би пољубила уснерумене и топлер.,

Кад се после једног сата светлост сасвим измени, сенке посташе дуже и тамније, Марија скиде платно и затвори кутију с бојама рекавши да је време поласку. Ипак су лутали још неко време по Кошутњаку. На Топчидерском Брду нађоше се пред вече, кад се по Београду већ почеше палити светиљке. Нису журили: вече је пријатно и свеже, У даљини види се осветљен Београд и дуг рефлекс светиљака у Сави. Освежили их рад и шетња, пријатан им поглед на Београд — пријатно им што су сами.

Поред њих промичу кола из винограда, пројаха један официр на белом коњу и два пута се окрете за Маријом.

— Сад да умем, певала бих — рече осећајући жељу да учини нешто лудо: да викне или потрчи,