Паланка у планини и Лутања

Лутања. 97

да седне на ону шипку позади на колима, па да се тако провезе кроз Београд.

— Ала би то било лепо! — рече и гласно се засмеја.

— Шта» — питао је Бранко.

— Кад бих села, видите тамо, ви бисте ми, разуме се, однели рад и ногаре кући — па се од-

везла у варош. Он је само погледа испод ока.

О ђачкој изложби, крајем школске године, говорило се много. И док је публика обилно посећивала школу, с интересовањем ишла из једног оделења у друго, млади сликари су скривени на таванским степеницама, јели свеже трешње и чигали критике по новинама.

Бранхо побра лаворике, Јосипу свечано признадоше да је изишао из редова ђака, Јелки похвалише осећање којим ради, а о Марији рекоше много ласкавих речи. Чак се нађе неки непознати пријатељ и написа читав чланак у посвету, „младој уметници“. Бранко је ликовао и то, изгледало је, више због Маријиног успеха, но због свог. Био је убеђен да ће је похвала понова потстаћи на рад, па и она сама осећала се мало поколебана.

Једући трешње и спуштајући коштице пажљиво у углове степеница, млади уметници говоре о идућој години. Како изгледа, мало ће од старијих остати: сваки би да се вине у свет, да окуша срећу у туђини. Јосип се нада помоћи од приватних лица, а Бранко чека стипендију из министарства. И Јанко би могао отићи, но он из нарочитих, само њему познатих разлога, неће.

Одмах по свршетку изложбе Марија је намеравала да оде рођацима на село, те се оног дана, кад се изложба закључи и чика Панта енергично изјави да до идуће школске године више нико ни каква посла нема по школи, опрости у дворишту с друговима и другарицама.