Паланка у планини и Лутања

98 Анђелија Л. Лазаревић

На растанку јој другови, машући шеширима, још довикнуше: „До виђења у Минхену! Не заборавите обећани чај!“ с

Лето прође у нераду. Марија га проведе код рођака на селу, бежећи од њих. Проживе дивље два месеца. У самоћи, мислила је, моћи ће пре да пречисти са мучним питањима, наћиће мира, и вратити се, можда са резигнацијом, али и са спокојством у души. Ништа од свега. Нејасна питања осташе недирћута целог лета. Лутала је само по пољима гледа јући лаку маглу над таласима детелине; стајала читаве сате крај поточића посматрајући на сунцу босу сеоску децу — слушала је ветар у планини и шуштање лишћа на пустом друму. Ноћу је буди сањива песма попаца.. Пред кућом засађени сунцокрети. Велики цветови на дугим стабљикама полако климају на месечини, жуте главе завирују у собу. С поља допире свежина ноћи и пријатан мирис покошене траве, „После“, каже некоме „само сад ве!“

Све је било далеко. Љубав њена, сумња, бол, све је постојало, у другом свету, у коме више није била. Није умела чак ни писмо да напише својима. Једном је покушала да ради, али убрзо ману: како "да наслика невидљиво, како да изрази оно што није речено 7...

Пред лепотама поља први пут осети Лепо без бола, а у души мир и лаки стид због очајања и патње. Себично је било желети увек нешто за себе, ниско волети Лепо само зато што хтеде и сама створити га -- лудост такмичити се са неким моћним и силним. „Полажем оружје и дивим се: нека и ово осећање буде као један лепи цвет у ливадама“.

— Да ниси болесна» — пита је брижно стрина.

— Нисам — каже она спуштајући главу у њезино крило, тражећи миран поглед њених очију. И она је део те велике природе, ни она не би никад разумела наш бол, |