Паланка у планини и Лутања

Лутања 99

1.

У школи, у прашњивим и загушљивим учионицама, сећала се Марија летњих дана као сна. Изумрла велика осећања и вратило се свакидашњем и ситном. Ради без вере и чека тренутак кад ће оставити четке, да их више не узме у руке.

Опет су скоро сви на окупу. Једини Јосип добио је однекуд помоћ и отишао, а Вуко напустио школу. У атељеу је већи смех но икад. Праве се досетке на туђ рачун: измишљају на:чудније новости онима из другог одељења, а са чика Пантом стоји се на ратној нози.

Као и пре, Јелка је готова за највеће лудорије, Јанко ради рђаве скице причајући достојанствено о уметности и попут старих мајстора носи сомотске капуте, а Маријина немирна душа греје се на топлим погледима њеног друга. Осећа савест умирену и дозвољава сујети да ликује.

Била је у расположењу у коме себи изгледамо хероји. Лежећи на дивану у својој соби, гледајући кроз прозор румено небо са расутим облацима (сетивши се узгред сељачета које јој је летос показивало облаке речима: „Види, секо, како трчи небо“) Марија је прелазила у памети свој живот. Загледајући празнину своје душе, сећајући се пропалих нада и нестале вере осећала се поносита.

Има дана кад је наша сујета толико јака да надвлада бол, и место очајања ми с поносом гледамо преда се, велећи: и ја сам се борио свим силама; живот је био јачи, уништио је све лепо и добро у мени — па шта могу! Ко се још може похвалити да је побелоносно изишао из борбе изневши нетакнуту душу; ко још може рећи да је остао ведра чела и без рана! Поносила се сновима које је некад имала и који су је дизали изнад других, и заплећући се тако у своје мисли, смејала се посматрајући игру два „ја“, док се напољу полако хватао сутон иу собу се увлачио жучкаст одсев руменог неба.

Неко се пео уз степенице. Ко ли је» Није јој

ТЕ