Паланка у планини и Лутања

100 Анђелија Л. Лазаревић

било криво што ће прекинути размишљања, а било би јој пријатно и да су је оставили на миру.

— Слободно! — одговори на куцање.

Бранко се указа на прагу. Марија скочи с дивана.

— О, ви сте, добро вече!

— Зар сте сами»

— Сама. Добро што сте дошли, било ми је дуго време. Управо није, — али свеједно.

Он баци шешир на диван, седе на ивицу стола и погледа у башту. Кроз оголело грање блиста небо, а лаки облаци пламте на западу. Последњи жути листови опадају с грана: цела башта лепа је слика јесени.

Стаде крај Бранка очекујући даће, зажмиривши, опружити руке и рећи што, одушевити се дивним бојама и целим штимунгом њиховог врта.

Преварила се. Први пут, можда, њеног друга нису занимале боје.

— Што сте се замислили 2

Он се осмехну, али је не погледа.

— Добио сам стипендију.

Марија поскочи од радости.

— Збиљаг2!

Он се опет осмехну, преко ње прелете један поглед, топал, мек и болан, клизну преко њених. очију и устави се негде у башти.

— Минхен, Пинакотека, Академија... Јесте ли задовољни 2

Он се живо окрете.

— Чудновато- — рече. — Ви знате с колико сам нестрпљења очекивао ту несрећну стипендију... Сад ми је однекуд жао. Кад су ми данас јавили да је ствар решена — заћута и саже главу — хтео сам, не знам зашто, да плачем.

— Најзад, ето и вас пред једним нерешеним проблемом — дирну га у шали. | — Није то проблем — рече он живо — ја мрзим те ваше глупе филозофије и проблеме, ја добро знам