Паланка у планини и Лутања

Лутања 101

шта је. Мени је просто жао другова, жао школе жао вас. Шта ћу ја тамо радити без своје сестрер

— И без чаја. — И без чаја. — Потврди пркосно.

Његов поглед за часак заста на њој. Осетила је да и њене очи гледају топло: без страха погледаше се дуго, искрено, и осмехнуше се. Марија упали лампу: било је већ сасвим мрачно.

Он јој исприча све догађаје тог дана и рече, како га је господин Вучковић срео на сред Теразија, лупио руком по рамену и казао: „Свршено је, купи прње, па бежи“.

Идућег дана смејали су се другови гледајући ужурбавост Бранкову: сасвим изгубио главу, не зна одакле да почне. Господин Вучковић претрпава га практичним саветима, а мала Јелка даје му часове из немачког и смеје се као луда кад га збуни речима „ејпзјејстеп“, „ацазјејсеп“ и „штејсеп“.

У последње време кућа госпође Јаковљевић постала је још суморнија но пре. Мати и Марија живе свака за себе говорећи мање но икад; па чак и њихова брбљива Ана пала је у меланхолију, и Марија све очекује да ће једног дана побећи или ће је наћи обешену у кујни, високо под таваницом, о једном ексеру врло примамљива изгледа. Уздише

" тајом и по цело поподне преседи крај ватре у пози Росетиеве „Беатрице“.

Једно предвече уђе у собу и саопшти да је опет дошао „онај црни господин“.

— Па што га-не уведеш — рече г-ђа Јаковљевић, погађајући да је то Бранко.

Бранко беше дошао да каже збогом: сутра зором полази. Г-ђа Јаковљевић је много говорила с њим, као све старије особе саветовала, и најзад се врло срдачно опрости, пожелевши му срећан пут и много успеха у раду.