Паланка у планини и Лутања

102 Анђелија Л. Лазаревић

Марија га испрати до изласка, Он ухвати руком за браву, окрете се и погледа је. Слаба светлост мале лампе паде му на лице. Био је леп.

— Дакле, збиљаг — рече.

До тог тренутка осећала је Марија само лаку сету, какву увек осећамо растајући се од пријатеља; али у тај мах уздрхта. У његовим очима било је нечег нејасног и заносног, нечег силног, што продире у душу. Опијена тим погледом, ни она не обори очију. Неколико тренутака протекоше без речи.

У њој је један глас говорио, говорио без престанка јасно, али не и довољно јасно. Разумела је "да је тако топло под тим погледом, да су ово тренуци у којима се живи. „Остави разум“ рече јој, па проживи један тренутак, само један...“

Наслони главу на врата не спуштајући очију. Виде да се тамно руменило попе уз образе њеног друга, усне уздрхташе, а у дну зеница затрепери нешто што је значило и бол и радост. „То су тренуци“ мислила је „користи се“, Пружи руке, ухвати вреле прсте свога друга и привуче га себи...

То је, можда, био једини тренутак среће у њеном животу, али онај глас не даде јој да ужива. Кад се после врелог пољупца одмакоше једно од другог, док је још држала његове руке у својима, она рече:

— Разумите ме: ви сте мој брат и то остајете. Овог тренутка ја вас, може бити, волим друкчије. То ће проћи, кроз пола сата мислићу опет о вама као о брату. Ви ме разумете. Збогом, брате. -

Није знала да ли је разумео оно што ни сама нЕје схватала; једно му само би јасно: да треба да иде. И оде.

После десетак дана добила је прво писмо из Минхена. Писао је о новој вароши, школи, галеријама — и ни о чем више. Писмо је почињало са „драга сестро“.