Паланка у планини и Лутања

Предговор _ “ ХУН

врло је добро написан. Оставите што ту имам пуно живописних детаља (који у ствари нису само стил) али као излагање, као причање, као лакоћа и занимљивост, све је ту сасвим добро, и реченица, и овде као и свуда, иде течно, лепо, на велико 34-– довољство читаоца. Данас се уопште пише добро — било ми је пријатно то исто констатовати кад сам пре две године читао „Страст“ од Д. С. Пијаде — и ја не знам управо откуд то долази — има писаца код којих неби човек претпоставио неку нарочито добру лектиру и јаче стилско образовање а који опет лепо пишу, — али ми се све чини да је даровитост нашег народа велика кад се ова особина јавља и код оних који нису признати као врхунци наше књижевности. На вашем примеру ја сам добио нову потврду за ову своју „теорију“.

Друго, ви имате добру психологију у вашим приповеткама. По правилу, све ваше личности говоре логично и природно, како треба према њихову карактеру; то нпр. није случај код „Дошљака“ Ускоковића, нарочито у последњим главама.

Ретко кад која учини што не одговара природности. Што Анета нпр. на крају пође за Пјером, и ако је старица зове натраг неколико пута, и с јецањем, дакле очајно, — то је „литература“, Ибзен, али природно није. Ја бих више волео да сте дали друкчији свршетак приповеци, као што сам мислио да ћете више извући из оног врло тачно обележеног момента (крај П главе) кад Анета осети мржњу према Пјеру; то је била ишле зеепе б јаге, што рекао Сарсе, моменат који је требало разрадити или експлоатисати. Још једна ситница. Код вас су јунаци каткад сувише узбудљиви, Владимир, кад му