Паланка у планини и Лутања

ХХ | Предговор

стилизованих реченица подсмевања (Михаило кад врати туђег петлића из комшилука). Има и лепих пејзажа — познаје се да сте сликарка — и пуно, и онде где их други може бити не би метнуо. Некад, те слике природе имају сасвим нове и оригиналне црте; пример: сенке два човека на месечини, од којих је један хром, у „Посети“.

Рећићу вам и мане. Можда је ваљало да прво њих кажем да би похвала при крају имала већег ефекта, али ја знам да је ваша памет добра: ви се нећете заваравати ефектима, него гледате на суштину, цео суд.

Једна је мана што ви немате довољно локалне боје. Ваш отац имао ју је много; ја сам га скоро опет прочитао и задивио се понова колико је он има. Са искуством које је он имао, ствар је код њега разумљива; вама је као девојци, наравно, то теже имати. Додуше, у вашим приповеткама има

по гдегде понешто што је типично српско: — „свршено је, купи прње па бежи“ (Лутања) — Бранко и учење речи: еллугефреп (Лутања) — „и то само

ако те видим: ниједно читаво ребро, јеси ли разумеор“ (Михаило). Па ипак, на више места, ваши јунаци не изгледају „локализовани“, нису „наши“ типови. У „Паланци у планини“ на пр. пуковник је сувише добар психолог за једног просечног српског пуковника. Диалог је каткад сувише литераран: — пуковник и Олга („тата, поче Олга једнога дана““); — капетан и Олга („можда је и сувише рано“"=»), „надам се да ћете и ви очувати старо пријатељство и доћи чешће да нас посетите“=»=) ; тако обично не

#) Стр. 30. ##) Стр. 40. #67) (стр: а: