Паланка у планини и Лутања

Предговор ХХ!

говоре апотекарице у Прокупљу. У „Лутањима“ се такође не виде довољно српски типови: наши ђаци сликари не говоре онако књишки као Бранко с Маријом местимице.

Ја бих вам још препоручио — прелазим на другу ману — да се чувате лиризма где је он мање отмен („Нина, ти си била цвет крај пута“). Ви га додуше имате врло ретко, али ни ту где га имате, он није достојан вас.

Дазавршим ово писмо за које се бојим, у стању у којем се налазите, да Не бити можда предуго за вас.

Ваша Марија једнако се пита хоће ли учинити што добро и велико у правом смислу. Допустите ми да јој ја на то одговорим. Велико, то је сасвим тешка ствар. Ту нису довољни само дар и (по Гетеу) труд, него и нарочита прилика. Само у особеним приликама могу да се јаве гениални. Велики је број оних који имају „штофа“ за гениалност, али им се прилика не дада постану гениални, да створе велика дела. У том погледу ја потпуно делим мишљење које је Тома Греј исказао у својој „Елегији писаној на једном сеоском гробљу“.

Али на страну гениалност, главно је чинити добра уметничка и књижевна дела, и ко их учиви неће имати да се доцније „освешћује“, и каје за тобож „ништаван пут који је прешао“.

(Са жељом да што скорије оздравите,

ваш одани, итд.

Остаје ми још само да допуним оно што јеу овом писму речено, са две три речи о овим двема приповеткама које су сада штампане у овој књизи; гледаћу да се не понављам сувише,