Паланка у планини и Лутања

ХИМ Предговор

бавника у Београду врло добар, дирљив; можда овде, онде које претеривање, код Владимира, не код Олге, која је Гтачна. Цео крај приповетке постаје дирљив, нежни призори гомилају се, можда сувише брзо. Приповетка ова одиста није пуни роман, нарација не иде широко, све чини утисак нечега исецканог и фрагментарног, неког брзог мењања слика, али, можда баш зато, луно је мотива који стварају нежност. Фигура Миркина дала је ту нежну боју; то чини и Стана, „која има само душе“; по контрасту то чине и оне две фигуре матере и сестре према којима сад Владимир узима много одлучнији став; најзад, само помирење Владимираи Олге, које је главни моменат при томе, и срећа свих њихових пријатеља због тога. Последњи призор, венчање, долази у истом смислу, а и зато да још боље, и потпуно, карактерише све личности приповетке, можда нарочито матер и сестру. ИМ једна философија избија из свега: како много света постаје несрећно, свако различитим путем. „Ја у својој приповеци пише Лазаревићева Г. Предићу — нисам умела да постављам велике проблеме; ја сам само хтела да изнесем личности које, свака на свој начин, нису срећне“.

„Лутања“ имају много доброга у себи, и изгледају ми да су делимично аутобиографског карактера. Ја то сад више видим кад сам кроз писма Лазаревићеве познао интимније њену личност.

Сликарски рад Анђелије Лазаревићеве ваљало би такође оценити ; за то се, међутим, траже друге способности, којима писац о; га предговора не располаже, Ја ћу само набројати неке од слика које је