Паланка у планини и Лутања

8 Анђелија Л. Лазаревић

дете. И мислећи на породицу Ђурићевих, Владимир их није могао одвојити једно од другог: понекад му се чинило да мисли на пуковника због Олге, а понекад обратно. Најчешће му је изгледало да мисли на њих због Мирке која га је, откад су се упознали, врло радо дозивала кад би га видела где у брдима И пошто би одјек поновио њен узвик, стрчала би лако као срна, док би се сукњице и две дуге плетенице разлетеле на ветру.

Са њиховим ликовима јављао се увек и лик симпатичног капетана Павловића, али због неког необјашњиваг осећања непријатељства, Владимир се трудио да не мисли о њему.

Друга породица у коју га је увела тетка, била је породица апотекара Марковића.

Апотекарица га пресрете с претераном љубазношћу : -

— А ви се нас баш никако не сећате из Параћина 2

=— Не, госпођо, доиста се не сећам.

— Колико сте пута само ноћу звонили на вратима апотеке. Е

Владимир се осмехну. То је била слабост све паланачке деце. До душе, апотекарице се није сећао — отац је убрзо премештен из Параћина, — али није немогуће.

— Ваш покојни тата није избијао из апотеке. Мој муж и он били су нераздвојни пријатељи. је ли, Симо 2

— Дабоме — рече преко цигаре апотекар, коме као да је цео тај разговор био досадан.

— Надам се да ћете и ви очувати старо пријатељство, и доћи чешће да нас посетите. И ваша сестра и Бојана много су се дружиле... До душе, Бојана је много млађа — додаде апотекарица, која као да се мало незгодно заплела.

Пред Ђурђев-дан, своју славу, апотекар срете Владимира.