Паланка у планини и Лутања

Паланка у Планини 9

— Слушај, да дођеш сутра, имам старо, неготинско, -— сркну устима, намигну својим доброћуд-= ним очима и додаде: — као гром!

Владимир смејући се одгледа за апотекарем чија се комична, гломазна фигура клатила преко пијаце.

Он оде идућег дана и још на улици, кроз отворене прозоре, зачу жагор из куће, и громак, здрав смех апотекарев. Кад је ушао у двориште, три девојчице седеле су на клупи под орахом. Владимир познаде две најмлађе протине кћери и пуковникову Мирку. Кад га девојчица угледа, остави другарице и потрча му у сусрет.

Њега, као и увек, необично обрадова појава девојчице: он са уживањем погледа танке руке и гипко, неразвијено тело са савршеном грацијом.

— Зар ти нећеш унутра 2

— Шта ћу ја тамог Доста је што су тамо тата и Олга. — И врати се протиним кћерима.

Владимир уђе у вреву од гостију.

Насред собе стајао је апотекар са чашом у руци, примао здравице и наздрављао својим гостима. — Око њега је врило, жаморило и смејало се у глас.

Апотекарица као да се пред Владимиром мало постиде због свога мужа који је галамио више од свију. Она га хтеде сместити поред себе и поред Бојане, која се, намештена као лутка, смешкала на њега, али Владимир скоро и не запази Бојану, и оста насред собе, у групи која је окружавала апотекара. Он преко глава гостију потражи очима некога, ко је морао бити ту И доиста, очи му се сретоше са насмејаним, плавим очима једне девојке.

„Стрепела сам хоћу ли вас видети овде“, рекоше те очи

„ја сам само ради вас и дошао“ одговорише његове, поздрављајући је дугим, топлим погледом. И тај разговор се продужи незапажен од дру-