Паланка у планини и Лутања

10 Анђелија Л. Лазаревић

гих, немо и ведро, док је око њих хучало весеље, певало се и лармало.

Велике вароши имају концерте и позоришта, паланке се задовољавају циганима и биоскопем. И док цигани свирају уз извођење филма, под самим платном стоји тумач и преводи:

„оше, 1е5 јошг5 аце ј'а! раз5ез а МегзаШ ез, егатет је5 јошг5 1е5 рјиз Нецгецх де ша ме“. — Сире, дани када сам пролазио- кроз Версај, били су најсрећнији дани мога живота.

Представе се изводе у башти, столови су под липама, платно је разапето пред кокошињцем, апарат је на доксатуга на плоту висе паланачка деца као гроздови. За време пауза диже се жагор са столова, а над свима гласовима доминира апотекарев глас, веселећи досеткама присутне. Као и увек, апотекарица је очајна због понашања њеног мужа и не може да разуме шта пуковник и председник Јовић налазе у њему и зашто траже увек његово друштво. Она је сва заузета тиме да своју кђер смести између Владимира и доктора Поповића, и најзад се смири кад је срећно успела у томе.

А на платну ређају се слике за сликама: после версајских тераса и дворана дуг друм и коњица која у трку јури некуд. Млад официр на коњу осврће се и чежњиво гледа на Париз који оставља.

„Моп езсадгоп, ауап! аште Рап5, зе гепан а Мап!ез“.

— Мој ескадрон, имајући да напусти Париз, предаде се Нанту.

= Госпођице, — рече капетан Павловић нагињући се Олги, — волео бих да знам како би превео „! меш де рат“ 2

— Да га питамо! — упаде писар Јелић.

Он написа на парчету хартије „! меп! де рагит“ и приђе тумачу.-

— Слушај, пријатељу, ти знаш француски, шта ли ово значи 2