Паланка у планини и Лутања

22 Анђелија Л. Лазаревић

угледа, пође му у сусрет озарена од среће. Он је привуче себи и ватрено пољуби топле, насмејане усне,

Колико је било срећних дана2 Не биих било тешко избројати. _ Већ крајем те недеље Владимир је читао:

„Драги мој сине,

Пишем ти уместо Јелке, она је мало слаба. За тако нежан организам, каошто је њен, није рад коме је она изложена.

Твоје писмо бацило нас је у велику бригу. Надале смо се да ће пример првога брата утицати на тебе и да нећеш бар тако рано поћи непромишљеним путем, којим је он пошао. Ти видиш и тако, да је живот сваким даном све тежи и тежи: од смрти твога оца ни ја ни Јелка још нисмо дигле главе, још се нисмо одмориле. Мада, разуме се, немамо ништа против твоје женидбе, ипак мислимо да је можда и сувише рано још сад да узмеш толике бриге и обавезе на себе. Промисли зрело пре него што пођеш тим путем, и пре него што будеш тражио дефинитиван одговор од нас.

Јелка је врло слаба и крајње би време било да се одмори и напусти те заморне часове. Ми смо. тебе очекивале као нашу највећу радост: надале се срећном животу у троје, животу који би донео олакшања. и накнаде за све патње и бриге које смо поднеле ради вас двојице. |

Ујка Влајко ишао је ономад у министарство. Понова су му обећали да ће те преместити у Београд, и тако се надамо да ћемо се ускоро видети...“

Владимир прочита писмо и спусти га на сто. Било је пет часова по подне, и он тек што се вратио из школе,

Он уопште не умеде да мисли: свему се другом надао, до таквом одговору. Диже главу и погледа кроз прозор: тешки облаци надносили су се