Паланка у планини и Лутања

Паланка у Планини 21

коме — упита Владимир узбуђено и тихо, нагињући се сасвим њој — Кад ви будете хтели — гласио је одговор

тако исто тих, а тако исто узбуђен.

Владимир немо стеже топлу руку која је била поред његове, а погледи довршише оно што започеше речи.

И мислили су да их нико није приметио. Али кад после свршене свечаности изиђоше у двориште, затекоше Мирку у лудом трку са протиним великим Кастором. Пас је радосно лајао и покушавао да се предњим шапама пропне на њена рамена, она се бранила грациозним покретима, бежала од њега, дозивала га, трчала и смејала се, не знајући више шта да чини ван себе од радости

|

„Моја мила Јелка,

Време је да те опоменем на један наш летошњи разговор. Ти си приметила да се у мом животу десила промена, и можда бих ти ја рекао ондаим шта више, да се ти ниси уздржала од питања. Међутим, сад више није рано, и сад је време дас тобом и с мамом поделим своју највећу радост. Мислим да нисам на погрешном путу и да нисам далеко од мира и среће...“

Писмо је било дуго и срдачно. Пошто га однесе на пошту, Владимир продужи навише, пуковниковој кући.

Било је месеца августа: дан је био сунчан и леп. Прво јесење лишће гдегде је прошарало зелене круне дрвећа и падало на путеве и улице.

Око Владимира као да се све смејало. Сељаци који су са пуним колима бостана пролазили за пијацу, поздрављали су га пријатељски, и он их тако исто отпоздрављао. Једва пређе преко пијаце закрчене гомилама диња и лубеница и весело продужи кроз Черкеску Малу.

Сестре су седеле у башти, и кад га Олга